FORUMTEATAR-pozorišni forum

„Нушићева награда за животно дело глумцу комичару“ -

МИЛИЈИ ВУКОВИЋУ, ДРАМСКОМ УМЕТНИКУ ИЗ КРУШЕВЦА

- Кратка биографија
Милија Вуковић рођен је у Витошевцу у општини Ражањ, 03. 09. 1947 године. основну школу завршио је у родном селу а средњу економску је завршио у Параћину. Као средњошколац ступа на даске Параћинског позоришта (које понављање трећег разреда средње школе значе). Позоришну академију уписује у класи Предрага Бајчетића 1967. године, са Војом Брајовићем, Марком Николићем, Бором Стјепановићем... Услед лоших материјалних услова, неуредног живота и студентске боемије, долази до озбиљног запаљења плућа. На несрећу, неадекватно лечење леком који се тек клинички испитивао, довело је до оштећења вида. тако се Милија као студент треће године Позоришне академије вратио кући. Лечење вида ја срећом било успешно али повратак на академију за Милију је био незамислив. Милија није могао тек тако да се укључи у класу која је две године млађа од његове, "Био би то неприродан спој", сматра и данас. - А онда је уследио позив из Крушевачког позоришта... До сада одиграо (наке још игра) 142 улоге.
Пре неколико година имали смо срећу да гледамо, на црти позоришне љубави, два тумачења, два концепта Јеврема Прокића: Мишу Јанкетића у Југословенском драмском и Милију Вуковића у приштинском Народном позоришту. Јанкетићев Јеврем је агресиван колико мудар грађански домаћин, свестан средине која се навек узнемири, осионо и осињачки уочи избора за Народну скупштину док је Вуковићев кандидат затечен, уловљен у мрежу изборне талбуане, насилно извучен из своје кирјањштине, маловарошке лажне части и угледа. Јанкетићев се Јеврем шепури, мигољи, атакира; његов говор је моториран, „увежбан“ док је Вуковићев сав у пијанисиму, у шиш –миш прелетању преко парола и слогана. Али, тако разлучити, они чине један нушићевски близначки дует, који се међусобно изазива и обогаћује.
Милија Вуковић до сада је одиграо 142. позоришне улоге : (Бега Пинторовића у Хасанагиници Љ. Симовића, др Михајловића у Шовен-фарси Р. Павловића, Васу Вучуровића у Мрешћењу шарана А. Поповића , Војводу Јездимира у Ружењу народа С.Селенић, Немца интелектуалца и циника у Ђенералу М.Недићу С. Ковачевића, Виктора у Ромчевићевом Њујорк, прича са источне стране, Восмибратова у Шуми Островског.
Своје јунаке и антијунаке, своје играчке прототипове Милија Вуковић даје у заобљеним, заокруженим формама глуме и са унутрашњом азбуком света који му је ту, данас и овде. Али, његова глума се брзо лишава описности, информације, и хитро граби ка метафори и креацији. Стварносно време лика и епохе, он ће убрзо пребацити на фиктивно у лику и његовом окружењу. Милијин Раскољников није маклуановски „добачен“ гледалишту; његов Агатон је нушићевска легура у којој своје лице показују и Цвијовић из Др-а и Спасоје из Покојника и Јеротије из Сумљивог лица, док ће његов Васа Вучуровић пластично, живоверно имати и нешто од Боре Шнајдера. Нијансу лукавости иначе мудрог човека, као играчку, глумачку апликацију даће Милија и Бегу Пинторовићу, као што ће нешто имигрантско наследно у „кварности“ додати Виктору у Ромчевићевој фарсети. Тако се глумачки артизам укрештен са напретком заната јавља нековенционално и квалитетно чисто у скоро свим остварењима Милије Вуковића.
Његова рецептура при креирању улога је више него слојевита: перманентна неприлагођеност и непокорност (његову игру никад од првог до последњег покрета не краси савршенство). То је његово по правилу – страсно трагање за правим изразом. При томе његов темперамент и снага често се испољавају веома робусно, да би у одређеним ситуацијама достигли готово невероватно савршенство. За њега форма није у спољном обличју него у унутарњој акцији која се објективизира кроз доживљај упечатљивости од сваке реалности. То је онај чудесни флуид који зна да осветли само велике индивидуалности: не игра се само срцем и емоцијама, већ целим бићем, свим његовим манама и врлинама, стихију обуздава разум и оплемењује је па се она чини стварном и животном. Сваки наступ је ризик и авантура.
У глумачкој природи и шпилманском занату Милија Вуковић, који најтрајније и најбујније обележава имиџ Талијине деце под Багдалом има те двоструке емисије, тог унисоног одашиљања у гледалиште, те прозирне плазме пластичног казивања, а затим и лаконске глумачке персифлаже помоћу које глумац на задатој сцени може објективније да изрази моћи и немоћи, колебања и успоне лика, субјекта, протагоса којег тумачи. У свакој својој представи овај ће крушевачки протагос ићи и главним и споредним путевима, али ће умети да повеже раскршћа и дилеме, да успостави карактер без веристичког гибања и сенчења. У глумачким креацијама Милије Вуковића персифлажа као „метафорични огртач“ скриваће, вешто и надахнуто, и тип и прототип улоге. А то значи да Милија Вуковић не иде за трансформацијом, него за перформансом – никако изражавање стандарних емоција, никакво описивање задатог јунака или јунаштва задатости.
Један од ретких глумаца пуног активитета, Милија Вуковић је играо праве улоге, у прави час: док се првацима и мајсторима велике улоге, хероја и комедијаната, обично дају са закашњењем, и са накнадним поверењем, овај крушевачки протагос имао је срећу да буде први међу првима у окулару редитеља. Била личност комична или трагична, виспрена или ограничена, добра или зла, срећна или несрећна, она је у интрепетацији Милије Вуковића готово увек људски целовита, животно могућа, јер је саздана од сасвим подробних људских елемената, међусобни супротних, чак противречних, који се преливају, условљавају и кристалишу у јарко индивидуално обојену, само тој личности својствену, органску целовитост. По том тражењу, налажењу и организовању чисто људског, у раскошном обиљу, од лика до лика увек другачије амалгамисаног, Милија Вуковић спада у ред оних глумаца, и код нас и у свету најређих и најдрагоценијих, који собом носе и остварују једно хумано и поетско осећање људске судбине.
Велики глумци траже да знају шта узнемирује целу генерацију и човечанство, а не шта ће бацити у занос случајне слушаоце.