FORUMTEATAR-pozorišni forum

Srecno veceras... drzim palceve

   Sinoć je u punoj sali Niškog narodnog pozorišta prvi put odigran mjuzikl u sopstvenoj produkciji. Da se hrabrost isplati, pokazala je mnogobrojna glumačka ekipa koja se sastojala od profesionalnih glumaca, amatera, članova hora i studenata glume.
   Prvo što primećujemo pri ulasku u salu je bogata scenografija, koja lagano kao da prelazi binu i ruši barijeru između scene i publike. Tom prevazilaženju barijere već na samom početku doprinosi ulazak Tevja iz publike ka sceni, a zatim i obraćanje publici i Bogu monologom. Sam monolog nas bez ikakvog oklevanja uvodi u priču, a horska pesma meštana u način i smisao života Jevreja u jednom malom mestu. Moram priznati da sam bio zatečen odličnim pevanjem, koje naravno nije bilo brodvejsko, ali je svakako bilo usklađeno i prilično uvežbano. Tema je, kao što je i Desimir Stanojević (reditelj, kostimograf i scenograf) na konferenciji za novinare spomenuo, vrlo univerzalna, čakviše skoro sve poruke mjuzikla se mogu primeniti i na današnje društvo. Tu moram da spomenem da je adaptacija (na naš jezik) realistična, zahvaljujući kojoj ne postoji osećaj daljine, bez obzira što glavna tema prati jevrejsko društvo, nama nedovoljno poznato.
   Zbog čega bi jedan mali svet morao da zna šta se dešava u velikom? Ljudima je za sreću potrebno neverovatno malo, ali, to malo nam nekako uvek nedostaje. „Bože zašto si baš ovaj narod izabrao kao poseban“, kaže Tevje u jednom od svojih „raspravki“ s Bogom. Zatim student Perčik naglašava „ja nisam prosjak, ali sam siromašan“. I danas je jako teško naći balans između duhovnog i materijalnog bogatstva, a u najvećem broju slučajeva ta dva nažalost ne idu zajedno. Interesantno je koliko je smisao za humor i uopšte duhovitost privilegija tog običnog staleža, što se u konkretnom slučaju projektuje kroz lik Tevja i njegove porodice. Kroz njihove replike mjuzikl dobija dinamiku i suštinu uopšte. Ljudi koji novac i moć dobiju „na lotou“, nemaju ništa drugog do prenapumpanog samopouzdanja i nazovi autoriteta. „Dobar čovek“, rečenica koja se za jednog ovakvog provlači u samoj predstavi je, u najmanju ruku izgovor, potražnja nečeg pozitivnog, što se na kraju ispostavlja kao fatamorgana. Vesna Dedić, novinarka RTS-a je nedavno u jednom interjvuu baš naglasila kako mnogi od nas imaju „boljku“ da traže izgovore za ljude koji čine mnogo štošta loše hraneći tako sopstvenu sujetu. Čemu? S druge strane imamo i suprotan primer, Feđe, mladog Rusa koji je sopstvenim zalaganjem stekao svoj položaj. Nisam mogao a da ne primetim reakcije pojedinaca u publici, koji su samo potvrđivali sve što se vidi na sceni. Imao sam tu „čast“ da budem okružen birokratama, većina njih je posmatrala predstavu ozbiljno i hladno kao da je u pitanju skupštinsko zasedanje, aplaudirajući samo „kad se baš mora“. Jednog od njih je najviše zasmejala scena u kojoj ruski vojnici iskaljuju bes nad meštanima – nije potrebno komentarisati... Svako se u svojoj ulozi pronalazi. Kako predstava i nije rađena za takve, većina publike se projektovala u druge likove na sceni. Ta projekcija je zapravo dokaz veštine glumaca i ostatka ekipe, jer su uspeli da nas uvuku u taj svet i podelili sa nama osećanja karaktera koje igraju. U pojedinim scenama barem polovina publike bila je pogođena jakom emocijom.
   Možda bi kritičari taj progon na kraju označili kao prekretnicu i najvažniju stvar u mjuziklu, međutim ja ne smatram tako. Ljubav je zapravo „spotlajt“ (spotlight) kompletnog mjuzikla, jer je bukvalno jedina svetlost koja se rasipa preko svega ostalog. Počev od najjednostavnije ljubavi u porodici na samom početku, preko ljubavi koja uvek na kraju pobeđuje između parova, pa sve do ljubavi prema zavičaju na kraju predstave. To je ono što drži smisao svemu, što pruža radost uprkos siromaštvu i što im na kraju daje snage da napuste dom, jer shvataju da imaju jedni druge, a to je daleko iznad svega. „Istinske ljubavne nesreće su isključiva i tužna privilegija samo odabranih duhova i velikih srca“, kaže Dučić u jednom od svojih romana, međutim čak i u onom trenutku kada se Tevje odriče jedne od svojih ćerki zarad principa i tradicije, uvek ostaje unutrašnji glas koji govori suprotno. To je ono što je mene lično fasciniralo u ovom izvođenju – još jedna potvrda da taj unutrašnji glas nikad ne laže, da treba pratiti srce bez obzira na sva pravila. Zato me valjda i oduševljavaju prave žene (ili ti devojke) i njihova spremnost da uđu i istraju u onome što osećaju, prateći isključivo svoju intuiciju. Takve su u ovom slučaju sve tri Tevjeve kćeri...
   Ne bih isticao nikog od glumaca pojedinačno, jer su svi funkcionisali skladno, bez prevelikog isticanja, što bih iskreno voleo da viđam češće u pozorištu. Amateri i studenti glume se nisu vidno razlikovali od profesionalaca, što je za veliku pohvalu s obzirom da je nekima ovo prva profesionalna uloga. Uopšte ideja Desimira Stanojevića da ih ubaci u mjuzikl je sjajna motivacija, jer je srušen stereotip da ne može ništa veliko da se napravi u Nišu. S druge strane ti mladi glumci će biti oni koji odlučuju gde će dalje razvijati svoj talenat. Niš ima jednu veliku prednost u odnosu na Beograd, a to je ta energija i prijatna atmosfera u radu na nečem novom, nasuprot uštogljenosti i rukavicama u Beogradu. Što se tiče podrške sponzora i uslova za rad, znamo ko je u boljoj poziciji. Scenografija je, kao što je na početku rečeno, odlično urađena. Jedinu zamerku imam na „zamenu kuće“ u jednoj sceni u kojoj tehničari rade zamenu pod otvorenim svetlom. Oni su bez obzira na fokus na glumce koji igraju ispred njih, ipak primetni, pa je možda bilo bolje rešiti to na drugačiji način. No, to je nešto što se često viđa u pozorištu, tako da im se ne može nazvati greškom. Zvučna podrška i muzika su prilično dobre, dok je dizajn svetla maksimalno doprineo atmosferi, čak je u pojedinim scenama bio ključan.

Najbolja predstava!