FORUMTEATAR-pozorišni forum

Да ли је Стеријино позорје у кризи?
Пошто је пре петнаестак дана објављена селекција овогодишњег 55. Стеријиног позорја у Новом Саду, међу позоришним посленицима почеле су бурне реакције и коментари који су се кретали од замерки на програм националне драме, у који су уврштене само две представе на српском језику, до оштрих критика да је нарушен основни концепт фестивала домаће драме.
Да ли је Позорје изгубило свој идентитет?
На ово питање, Јован Ћирилов одговара: Себе квалификујем као авангардног традиционалисту. Волим да се у свим нашим институцијама поштује оно основно, односно изворни принципи, због тога што немамо смисла за традицију. Стеријино позорје, наравно, не може бити исто због тога што је сада жетва домаће драме квантитативно мања. У сваком случају лакше је било изабрати од осам до десет домаћих представа с тако великог терена какав је била Југославија, него их изабрати у Србији. И поред тога сматрам да Стеријино позорје мора да остане то што јесте, пре свега да то буде, уз највеће могуће напоре, избор домаћих текстова. Меденица је иницирао програм „Кругови” у коме су били присутни бивши званични учесници Стеријиног позорја из нашег окружења. Свако друго проширење је грешка: да на Стеријино позорје практично може да дође све из света и из наше земље. То је створило врсту лонца у који је стало све. Па кад, онако, постмодернистички може све, онда је јасно да нешто није у реду.
- Није тачно да су две представе на српском језику, већ заправо три. Шта је с комадом „Барбело, о псима и деци” Биљане Србљановић који се даје у Загребу у режији Паола Мађелија. То је, истина, хрватски књижевни стандард, али је у сваком случају наш језик. У ствари, треба да будемо срећни јер је изворни циљ још 1956. био да се афирмише домаћа драма, тада, наравно, југословенска. Могло би да се каже да је ово 55. Стеријино позорје постигло неки идеал: да је у селекцији домаће драме већина представа наших драмских писаца, а креираних у иностраним срединама.
На исто питање одговара Иван Меденица: Многе од ових тема су, заправо, медијски исфорсиране. Промене на Стеријином позорју које сам иницирао, али их нисам самостално спроводио, већ уз консултације са широм позоришном заједницом, ишле су у неколико праваца. Прва линија промена била је довођење више добрих представа из иностранства рађених по домаћој драми. Њих је увек било неколико у селекцији, као и ове године, и то никада није изазивало отпор, напротив: биле су веома добро примане, односиле су највећи број награда. Сматрао сам да то не би требало да буде фрустрирајући податак, већ мотив за додатни стваралачки напор и развој нашег театра. Онда је интернационализација ишла корак даље увођењем програма „Кругови”, који је имао за циљ да буде нека врста могућности поређења домаћег позоришта са појединачним позоришним токовима у региону, Европи, па и свету. Суштински, оно што је ове године покренуло дебату, уопште није спорно, а то су стране представе по домаћем тексту.
- Не могу да схватим да се проблем јавља око тога што страна позоришта играју наш домаћи драмски текст. Ту би, заиста, требало да се врши нека психоаналитичка анализа, да се види одакле тај гнев. Ово могу да схватим као један, ничим изазван, продор духа из боце, духа национализма. Или је можда неко осетио да му интернационализација овог програма квари личне интересе јер му отежава пласман у селекцију Позорја. Значи, једини напад тицао се тога што се домаћа драма приказује у страним извођењима, што би у сваком погледу, па и у том неком патриотском кључу, требало да буде највиши могући идеал.
(Извор - Политика )