FORUMTEATAR-pozorišni forum

„Дундо Мароје”
Све је подређено игри и забави
Фестивал „Тврђава театар”, Смедерево: „Дундо Мароје”, Марин Држић/Кокан Младеновић, Крушевачко позориште


Из представе „Дундо Мароје” (Фото Радован Вучковић)

Ренесансну комедију Марина Држића редитељ Кокан Младеновић поставио је у форми „позоришта у позоришту”. Глумци крушевачког ансамбла стварају ликове затвореника и вођа у Казнено-поправном заводу у Крушевцу, који играју Држићевог „Дунда Мароја”. Овај особени и провокативни редитељски поступак означава другачији приступ у тумачењу класичне комедиографије, који надграђује комичке вредности текста, нарочито на пољу комедије ситуације.

Глумци играју крајње извештачено и претерано, у оквирима персифлаже, физичке, фацијалне и вербалне афектације, што ликове и радњу чини сасвим гротескнима. У представљању Држићевих ликова затвореници су трапави, крути и неприродни, што појачава комичка значења у правцу апсурда. Небојша Вранић игра Славишу Илића Лепог, затвореног због завођења и материјалног искоришћавања девизних пензионерки. Он игра Мара преафектирано и арогантно, гордо се шепурећи по сцени, накићен кич привесцима као паун. Вранић јасно показује да је Славиша одушевљен што је на сцени, у прилици да игра представу, што је извор додатног хумора, новог, у односу на иницијални текст. Дејан Тончић наступа у улози Милића Петровића, затвореног због шверца цигарета, који игра Попиву. И он је фасциниран јер је на сцени, а његова будаласта жеља да се прикаже у најбољем светлу је приоритет у односу на обликовање Попиве. Тако Славиша поносно показује мускулатуру свог истетовираног тела, уместо да се фокусира на стварање лика, што је, због удаљавања од сценског задатка који је добио, такође, раскошни извор смешног.

Бојан Вељовић игра Ивицу Гулу, старијег водника у том затвору, који обликује лик Бокчила, дајући му смешно неприродни, пискави глас. Укочен је и неспретан, при чему се види његов велики труд да веродостојно прикаже Бокчила, што интензивира комичност, посебно зато што је он, у тој игри, веома неуспешан. Душан Дуле Јовановић игра затвореника Стојана Браду, аутопревозника затвореног због вожње у пијаном стању и рушења приватног објекта. Он је добио задатак да представи Уга Тудешка, што обавља збуњено, одсутно, неуверљиво. Сличан је случај са игром посластичара Кирила, затвореног због неизмирених пореских обавеза, који, анемично и незаинтересовано, игра Бабу; због те млаке равнодушности, појава Бабе има комична значења (Тома Трифуновић). Лик Дунда Мароја ствара управник затвора, озбиљније и затегнутије, како би показао ауторитет власти (Милија Вуковић). Најмање извештачен, односно најуверљивији је лик Помета, вероватно зато што га игра Никола Беловић, звани Глумац, затворен због превара, крађа и лажног представљања (Бранислав Трифуновић).

Мушкарци, наравно, тумаче и женске ликове Држићеве комедије, што још снажније подвлачи гротескност дешавања на сцени. Никола Ракић наступа у улози Дакија, алтернативног стилисте, затвореног због фалсификовања робних марки. Он игра Лауру, римску куртизану, видно се трудећи да буде заводљив, нежан и женствен, при чему тај судар његове мушкости и пластичне феминизираности има јаки комични смисао. Смешан је и лик Лаурине служавке Петруњеле, јер њу игра брадати и дебели Ђорђе Добановачки, месарски помоћник, затворен због недозвољеног пуштања у промет меса затрованог трихинелозом (Милош Самолов). Он скоро и не покушава да буде женствен; улози прилази без одушевљења, игра као под присилом, што изазива другу врсту комичног ефекта, појачаног због његовог физичког изгледа – намерно експонираном стомачином која се необуздано таласа на сцени. Избор реквизита које затвореници користе у прављењу представе такође је веома креативан и неисцрпно смешан – кухињски и клозетски алат, разноразне четке и четкице гротескно стоје уместо бркова, перика, женских груди (костимограф Маја Мирковић, сценограф Марија Калабић).

Младеновићев „Дундо Мароје” је бљештави пример непретенциозног, чистог забављачког театра. Аутори вешто, домишљато и разиграно проналазе најразличитије начине да засмеју публику, без мистификација, насилних уметничких амбиција и високопарних метафора. Све је овде подређено игри и забави, кристализованом лудизму који представља оду животу и позоришту.


Izvor: www.politika.rs