FORUMTEATAR-pozorišni forum

Представа „Превођење”
Зашто се не разумемо?
Брајан Фрил „Превођење”, режија Дејан Мијач, Југословенско драмско позориште
 
Једну од својих књига насловио сам „Језик са седам кора”. А има их и више, али у нашем језику је ова синтагма у чешћој употреби. Језик, то нису само пусте речи које ваља превести, већ све слике, митолошке, археолошке, прохујале; идиоми, оно што се до краја може исказати само у језику једног народа, и његове културе. Отуда је превођење само један од начина приближавања култура, држава, народа, језика. У обзорју онога што Џорџ Стајнер пише о језику и превођењу, ова реч и појам „обухватају трансформацију, преобличавање, тумачење, преношење, чак и пресељење са земље на небо, подразумевају жељу за разумевањем, за ширином значења, за осмишљавањем значења...” Живи, мртви, стари и нови, већи и раширенији, и мањи и суженији језици, и то је врста борбе за опстанак, и разноликост света и култура. Може се десити, каже учитељ Хју, да „цивилизација буде заробљена лингвистичком контуром која више не одговара природи... чињеничном стању”.

То се и догађа, што и чини Фрилову драму живом и актуелном, блиском историјским и културним искуствима и наслагама балканских, па и нашег народа. Као што видимо, у представи Југословенског драмског позоришта, превођење је шири појам и готово да понегде и понекад значи неразумевање међу културама, језицима, народима, државама, половима, верама, појединцима, неразумевање прошлости и садашњости, старих и младих, археологије и живота. Питање гласи: Зашто човек не разуме другог човека чак када говоре истим језиком; зашто жели да га подреди сопственом стилу живота и мишљења. Кажу да је један шпански надбискуп упозоравао своју краљицу на важност граматике која, по њему, влада светом!

У овом смислу превођење није тек пренос приближних значења. Рекох не разумеју се ни народи блиских језичких облика; не разумеју се увек двоје заљубљених људи који се служе истим језиком, али се могу додирнути, или разумети, као што видимо у представи Дејана Мијача, момак и девојка који једва да сричу језик свог партнера. Неразумевање је почетак сваког сукоба, великог и малог, личног и међудржавног.

Могуће је разумевање немог лица (Сара, Анита Манчић) и човека који влада са више језика, као што је могуће неразумевање међу људима блиских култура и језика. Не владамо само ми језиком, већ и језик нама!

Ирска, где се комад Брајана Фрила одвија, стара је земља, и није је лако одгонетнути, покорити, подвести под туђе навике, конвенције, узусе, законе. Народи, културе, традиције, обичаји – све то има дубоке корене и „чупати” човека из његовог станишта, то је оно о чему сањају глобалисти који би животни простор да подвргну једном стилу и филозофији живота над којим би, разуме се, доминирала њихова граматика и разумевање човека.

Ову већ поткопану ирску мудрост и старину, заступају Предраг Ејдус као Џими Џек и Михаило Јанкетић као Хју. Они су ослонци, али и остаци свега староирског, оног што је овај народ кроз историју и митологију од себе створио. Горан Шушљик као Манус је негде насред поља и пута, онај који би земљаке да култивише, али и одржи у самосвојности. Анита Манчић (Сара) је нема, али њена нежност и љубав као да све казују и без речи. Игор Ђорђевић (поручник Јолнад) и Милица Михајловић (Мојра) уверавају нас да љубав прелази преко речи, и да нема граница, осим оних великих, трагичних! Нису сила и моћ оне који могу објединити свет и људе, већ разумевање, љубав и доброта. Негде „између”, где није лако бити, ни постојати, стоји Овен Гордана Кичића. Ако се већ мора, он би да сарађује! Енергичан, разуман, па изгубљен између две стране, коме царству да се приволи?

Није могуће, осим кад јесте, све културе, језике, стилове живота подвести под једну капу! Не можемо то чинити без насиља! И зашто бисмо то чинили?! Људи су, како сугерира сценографија Јураја Фабрија, укопани у своју минулост, у своју митологију, песму и причу, и из читаве ове археологије не могу се тек тако чупати и „преводити” у веће и моћније народе, језике, културе. Костими Маје Мирковић, музика Ортодокс Келтс. Драматурзи Ивана Димић и Милош Кричковић. У осталим улогама Христина Поповић, Драган Петровић, Петар Бенчина.

Драма актуелна, блиска нашем гледаоцу, невољно, истина, економична словенски мека и за наше, а особито за ирске појмове.

www.politika.rs

Мухарем Первић
[објављено: 08/03/2009]