FORUMTEATAR-pozorišni forum

Задивљујући детаљи
„Случај Војцек/Хинкеман”, према текстовима Георга Бихнера и Ернста Толера, концепт и режија Ана Томовић, Битеф театар
 
Текст представе „Случај Војцек/Хинкеман” редитељке Ане Томовић настао је на основу мотива и фрагмената из комада „Војцек” Георга Бихнера (1836) и „Хинкеман” Ернста Толера (1923). У ту синтезу су укључени и други текстови, као и личне исповести глумаца, при чему је овај склоп тематски фокусиран на проблем интеграције ратних ветерана у друштво, као и опште суочавање са последицама ратова на територији бивше Југославије (адаптација и драматургија Вук Ршумовић).

Сцена је минималистички дизајнирана, у складу са редитељским концептом радикалне стилизације и укидања илузије (сценографија Ана Томовић, костимографија Момирка Баиловић). У погледу глумачких интерпретација, представа је врло хетерогена. Са играњем различитих текстова, стилови глуме се драстично смењују, што мало урушава кохерентност представе.

У приказу сегмената Толеровог комада, глумци теже ка реалистичком, психолошком профилисању ликова. Немања Оливерић предано игра Хинкемана који се враћа из рата, трагично посрнулог, принуђеног да се суочи са својом импотенцијом, што имплицира бесповратну несигурност и немоћ. Милена Предић надахнуто ствара лик Хинкеманове супруге Грете, разапете између императива верности и раздируће страсти према животу и Гросхану (Дамјан Кецојевић). Игру три сцене из Бихнеровог „Војцека”, које глумци експлицитно најављују, наступајући у простору исцртаном кредом, са друге стране, карактерише наглашени маниризам.

У представи су посебно уверљиве документаристичке сцене, где извођачи, седећи на столицама, као да су на некаквим групним терапијама, излазе из ликова и говоре о личним искуствима, болним, аутентичним, сећањима на деведесете године. Уведене су и стилизоване музичко-плесне сцене (кореографија Милош Пауновић), као и оштро пародични монолози, нпр. о сексуалној потенцији, које посебно инспирисано, иронично декларативно, изговара Милош Ђорђевић. Представу често дефинише врло прегнантна, напета тишина. Такође, током већег дела представе глумци играју под упаљеним светлима што, у комбинацији са том тешком, узнемирујућом тишином, подстиче интензивнију конфронтацију публике са питањима која се постављају.

Представа „Случај Војцек/Хинкеман” Ане Томовић је занимљив формалниексперимент који, несумњиво, има својих блештавих момената, у бројним узбудљивим редитељским решењима, повремено убитачном сарказму, дирљивој искрености. Ипак, преовлађујући утисак о представи је самодовољна амбициозност и ароганција форме. Претерана хетерогеност извођачких стилова ствара једну структуралну збрку и утисак о натегнутим тежњама ка оригиналности, авангардности. Та оптерећеност формом гуши идејну базу представе, која би, ипак, требало да буде у првом плану, посебно узимајући у обзир важност тематике која се третира. Овако, у прилици смо да се дивимо детаљима извођења, док су целина и суштина, као и тема од које се пошло, мало затурени у вашару различитих манира.

www.politika.rs

Ана Тасић
[објављено: 10/02/2009]