FORUMTEATAR-pozorišni forum

Савремена домаћа драмска продукција

Да ли наша савремена домаћа драмска списатељска продукција задовољава потребе, домаћег гледалишта? (На годишњем нивоу)
Да ли би та списатељска продукција могла бити плоднија? - И квалитативно и квантитативно?
Да ли садашња списатељска драмска/постдрамска продукција има и колико довољну стимулацију?
Да ли наше позоришне куће, такве какве су, успоравају (или можда коче) излазак квалитетног домаћег савременог драмског (постдрамског) текста пред публику?
Отворио бих дискусију овим иницијалним питањима, (поставите и ви неко питање) изазван честим потрагама за домаћим текстом, не само форумаша са разних театарских форума, већ и многих познаника и пријатеља позоришних посленика које сусрећем. - И не само то. - Приметио сам да се не мали број афирмисаних драмских писаца "жали" на проблем прихватања/не прихватања њихових текстова од стране позоришних кућа.
Дакле, све ово ме је навело да покренем ову дискусију о савременом домаћем драмском тексту.
Елем, изволите: - Испеците, па реците. - Питајте, питајмо једни друге, одговарајмо својим искуством.

Можда сам превише "раширио" тему подпитањима. покушаћу да преформулишем:

Нагласио бих ПУТ ДРАМЕ ОД САВРЕМЕНОГ ДОМАЋЕГ ДРАМСКОГ ПИСЦА ДО ДОМАЋЕГ ГЛЕДАОЦА са освртом на: "шта све на том путу стоји". - При том изузимам ону реткост (код нас) нарученог драмског текста од стране позоришта. (Шта је то квалитетан домаћи драмски текст, препустимо члановима жирија на разним конкурсима који су текстове читали и процењивали.)
И још, везано са претходним, - КОЛИКО ЈЕ САВРЕМЕНИ ДОМАЋИ ДРАМСКИ ТЕКС ЗАСТУПЉЕН У ПОЗОРИШРИМА? - Да ли је, на пример, 12 текстова годишље довољно српској позоришној сцени?
Ево зашто слободно процењујем на 12:
У 2007 години на конкурсу Удружења драмских писаца Србије за најбољи драмски текст, појавило се, по процени жирија шест квалитетних текстова, ниже наведених. - Ту су још и конкурс "Стеријиног позорја" и многи други, што ће рећи, бар десет до дванаест квалитетних текстова годишње.
- Е, сад... Колико су ови текстови заступљени у позориштима?- Довољно или не? Или: да ли је нпр. 12 домаћих текстова довољно српској позоришној сцени данас?....

Квалитетни (по мишљењу жирија) драмски текстови са конкурса УДПС-а за 2007 годину:
- Јеретик, Миодраг Илић
- Иларион, Бошко Сувајџић
- Оливера, Стамен Миловановић
- Весела Енглеска, Весна Егерић
- Прокурист игра пинг-понг, Миле Петковић
- Мелодрама, Дејан Новчић

Uh, osecam da imam puno da kazem na ovu temu ali tri puta pocinjem i tri puta brisem to sta sam napisao... prvo zbog toga sto mi se "pobrkaju" teze a drugo sto uvek, ali uvek mi razlaganje na ovu temu skrene ka politici... ne znam zasto tako...

 Pozoriste je umesto da se razvija i raste , zapravo na aparatima za odrzavanje zivota... tek toliko da postoji, a zasto postoji, vec odavno nema ljudi koji znaju pravi odgovor na jedno ovakvo pitanje... tu se nastavlja i prica o tekstu, svi znamo da je predstava "ziv organizam" ali, i repertoar je ziv organizam! Reperotoar je oruzje u rukama odgovorinih kojim bi trebalo da se sluze u cilju izgradnje jedne teatarske vizije... na zalost, sada je jedini prioritet da se odradi pos'o i da se ne razocara svita koja daje pare odozgo...
U takvim okolnostima nikog nije briga za "savremen domaci tekst" vazno je da se nesto igra... nije vazno sta...

Ne moze se neko baviti teatarskom vizijom ako nije dovoljno obavesten o dramskoj literaturi i svemu onome sta se desava na polju dramskog pozorista... tako cesto smo svedoci propasti predstave nakon premijere... jos jedan problem: cesto se prave predstave za festivale a ne za publiku!

Е, пази сад, шта каже афирмисани писац, двоструки добитник награде "Бранислав Нушић" и плакете "Бен Акиба", у свом тексту "Убити птицу ругалицу":

Миодраг Илић
Савремени српски драмски писац је, у целини гледано, непожељна биолошка врста, нешто као коприва или коров. Ту сувишну, шкодљиву литерарну травуљину треба благовремено и систематски затирати, како не би угрозила чаробан врт у коме бујају енглеска трава, америчка бресква и ирски украсни жбунови у форми божјих драматуршких дарова, како би у позоришним перивојима нашим шетала имена великог света. Невоља је, међутим, у томе што се коров не предаје, што вазда ниче и џикља, што се нуди оку и савести владајућег театарског клана. Исто као што птица-ругалица наставља да крешти, упркос испаљеној сачми из ловачких пушака.
Насупрот невољеним птицама-ругалицама српске савремене драматургије, летуцкају додуше каткад тмурним небом неке шарене птичице-певачице, које клан храни ситним зрневљем у мањем, подношљивом броју, колико да покаже како је на бранику птичје (националне) културе. Упркос бризи, те птичице-певачице прну у небо, опишу круг или два, па се стрмоглаве и најчешће приземље заувек. Како у врту богиње Талије неким птицама порасту крилца, а другима закржљају, објаснићемо текстом који следи, а који је настао као плод искуства и опште сагласности повеликог броја аутора.
Да би се неки даровит драмски писац пробио до негованог јата певачица, и залепетао крилима ту и тамо, мора да задовољи следеће услове:
1.да има бацкгроунд политичке партије на власти, или бар оне која прети да ће ући у власт; имати бацкгроунд значи бити реномирани члан или симпатизер дотичне партије, или уживати кафанскорођачко-пајташку подршку виђених активиста и лидера, или на било који начин бити доведен у везу са европоцентричним, мондијалним идејама-водиљама актуелног естаблишмента; дивно је ако још припада такозваним невладиним организацијама под заштитом страних фактора, или ако је на неки начин у сенци тих организација; није на одмет ни тајкунска заштита, јер је таква заштита у спрези са финансирањем оних политичких фактора који могу да утичу на кадровску политику и статус позоришта;
2.да је што млађи и неискуснији, како не би изазивао подозрење и стрепњу непомерљивих моћника на зацементираним позицијама; веома је пожељно да тако млад има подршку, препоруке и заштиту професора неке драмске школе, који ће пласман новог ауторског имена дописати листи својих педагошких и за историју културе драгоцених успеха; још ако професор евентуално буде и редитељ текста свог младунца, ето приде и новчане вајде;
3.да својим делом подражава укус Запада (“драме крви и сперме”!), да тобоже гневан и бунтован црним мастилом приказује свет око себе, да му дело врви од перверзија и гадости, да баца блато на “митове” прошлости, да у српском фактору проналази кривицу за све недаће, да се одриче националног идентитета, да буде “модеран”, што ће рећи да му текст буде добрим делом неразумљив за просечну српску памет, да речи и мисли замени неартикулисаним крицима, покретима тела, бучном музиком и свакојаком какофонијом, игром јарке светлости и сенки, димовима и маглама...
За оне који се не уклапају у горњу шему разрађен је сасвим поуздан систем одстрањивања, систем који се све више усавршава. “Убити птицу ругалицу” – онемогућити тог досадног ствараоца друкчијих естетских и осталих уверења – постало је гесло креатора текуће “репертоарске политике”. Зауставити, онемогућити, на сваки начин спречити тог изанђалог традиционалисту и недајбоже националисту. Неке позоришне куће досегле су виртуозитет безболног анулирања непожељних драмских писаца.
А ко су непожељни? Сви они који не припадају горе описаним врстама. Пре свега они који нису учлањени у братство од двадесетак чланова, решено да се одбрани од наметљиваца, или тачније од оних који би да грицну део буџетског колача, њима стављеног на располагање. У неким минулим проказаним временима било је незамисливо да уметнички директор или управник позоришта стави на репертоар свој драмски тест, или да прими хонорар за режију поред плате коју већ добија, што је данас широко прихваћена пракса. Управници без ограничења пласирају своја дела као писци или редитељи! Славе сами себе и то наплаћују, тобоже несвесни да је то злоупотреба положаја, не увиђајући сукоб интереса!...
(наставак у следећем посту)

...По утврђеном механизму избегавања непожељног, управник ће му са великим жаљењем пренети став неког одбора или савет, да је драмско дело заиста сјајно, али да у овом тренутку постоји репертоарска потреба за комедијом (у случају да је посреди драма), односно за драмом (ако је понуђена комедија!). Жилави и упорни писац (коров, ругалица!) пристаје да извођење његовог дела буде одложено, то јест да се прво одигра комедија (или драма), он је стрпљив и пун разумевања за потребе позоришта, чекаће колико је потребно... Али, врага! Управник има и за то кеца у рукаву. Позоришна каса је празна, на Волстриту пада вредност акција, а и код нас је тешка економска ситуација, жито је слабо родило, радници штрајкују глађу, у плану је реконструкција зграде која ће потрајати ко зна колико година, а и он, управник, намерава да се повуче, па не би било згодно да свом наследнику остави нешто што се овоме можда неће свиђати... Било би зато најбоље да писац свој награђени рукопис понуди другом позоришту...
Велико изненађење тек сад очекује одбијеног аутора од угледа. Уместо комедије, која је била толико репертоарски неопходна, у истом том позоришту ускоро премијеру доживљава драма, дакле комад истог жанра као његов толико хваљени! Али из пера једне од горе набројане три категорије пожељних писаца.
Ако постоје финансијска, грађевинска и наркодилерска мафија, мафија за трговање људима и мафија за шверц оружја, треба се запитати да ли постоји и театарска мафија? Принципи организовања, прећутна сагласност око поделе послова и плена, монополско узурпирање средстава и тржишта, међусобно подржавање ради остваривања парцијалних и личних интереса, негативна селекција на штету друштва, присвајање општих ресурса, све је то подударно и у случају затвореног театарског круга. Сматра се једино да је мафијашко удруживање у позоришту мање опасно по друштво од криминалног удруживања у другим областима.. Да ли је тако?
   :'(  

Znam ja jos neke koji imaju te iste nagrade i jos su clanovi foruma..al ajd' necu da ofiram

Da vratim se temi... posle ovakvog, vrlo upucenog teksta, vrlo upucenog autora zaista nema sta puno da se kaze osim onog sto je Beca Srebrna vec rekla...